Moje prve fotografije bile su apstraktne ideje, nematerijalizovane fleke sećanja na jedan prolećni dan u mojoj bašti. Tata mi je dao svoj stari pokvareni fotoaparat da se njime igram, kao bilo kojom drugom igračkom. Otišla sam u baštu i počela da fotografišem lišće i cveće tim fotoaparatom koji ne radi. Kadrirala bih i škljocala, maštajući kako pravim fotografije prirode kao dokaz njene lepote. Jasno pamtim osećaj svesti o tome šta fotografišem i zbunjenost nad tom svojom potrebom. Bila sam vrlo mala, imala sam manje od deset godina i iako sam već uredno pisala pesmice i crtala, ovo je bio za mene novi i nepoznati način izražavanja.
Ne znam kada sam tačno shvatila da je fotografija za mene borba protiv prolaznosti, ali ne na neki depresivan način, nego baš suprotno: fotografisanje je za mene značilo odavanje počasti životu.
Kada mislim o tome, u glavi mi neprestano iskače fenomenalni naslov Kunderine knjige- «Nepodnošljiva lakoća postojanja».
Sve je postojalo tako lako, tako prividno normalno, da je postalo neprimetna navika. Posmatrajući svaku stvar ponaosob preispitivala sam ulogu i svrhu njenog postojanja.
Fotografisati svaku stvar ponaosob bilo je svojevrsno uramljivanje stvari, njeno očuvanje, njeno mumificiranje. Imala sam potrebu da odam počast svakoj stvari time što ću je staviti u okvir, makar i pokvarenog fotoaparata. Kao da sam time uperila prst u sve te stvari i rekla: obratite pažnju na ovo, zaustavite se i zagledajte se. Fotografije su bile dokazi da stvari uopšte postoje. Mnogo godina kasnije odgledala sam film «Dokaz» koji se bavio upravo ovom temom, a na engleskom se i štampane fotografije upravo i zovu «proofs» ili dokazi, u svakodnevnom govoru fotografskih laboratorija.
Fotografisanje svega što postoji u prirodi za mene je postao kao neki uslovni refleks, jer nisam mogla da se pomirim sa ravnodušnošću čovečanstva na lepotu svakodnevnih prividno jednostavnih stvari, koje su nam pred očima, a koje ne vidimo.
Počela sam da se navikavam na taj zvuk škljoc. I bez njega uskoro više nisam mogla da živim. Mir koji mi je pružao podsećao me je na osećaj nekakve zapečaćenosti. Neke presude. I jesam lupila pečat i presudila da jedan momenat ostane zauvek u mom životu fizički materijalizovan u vidu zamišljenog papira. Jedan odredjeni trenutak u vremenu obojen životom bio je zauvek ovekovečen u mraku tog malog fotoaparata. Iako sam sa žaljenjem mislila o tome kako nikada te fotografije neću izraditi i videti, jedan deo mene je znao da će te fotografije koje ne postoje zauvek živeti kroz moje sećanje. A sada znam da postoje još negde- u zapisima akaše.
Često zamišljam kako posle smrti stojim pred nekim velikim ekranom na kome mogu da vidim ceo svoj život, da zumiram i prebacujem snimke kao programe na televiziji. I uvek, baš uvek, kada stojim pred tim ekranom, pre svih ostalih zaboravljenih uspomena iz detinjstva, ja poželim da vidim fotografije koje sam tog dana napravila, i odmah ih izgubila.
Za mene je fotografija tako odmah postala bol. Nešto izgubljeno. Neuhvatljivo. Nešto što curi niz prste.
Nije slučajno da sam baš odmah fotografisala drveće, listove i cveće. Kako bi rekao Paulo Koeljo- «čovek vrlo rano shvati čime želi da se bavi u životu, i zato vrlo rano i odustane».
Ubedili su me da se od fotografije cveća ne živi. Ne samo to, ubedili su me da je fotografisanje cveća potpuno suludo i nepotrebno.
Kasnije, pravi fotoaparat koji zapravo radi pojavio se u našem porodičnom životu kao svetinja. To je bila skupocena retkost, analogni fotoaparat za bordo kožnom torbicom i blicem. Izradjivanje filmova bilo je pravo bogatstvo, pa je tata vrlo pažljivo i štedljivo rasporedjivao svojih 36 snimaka.
Tradicionalno, svi u mojoj porodici su bili ljubitelji fotografije. Deda je imao pozamašan broj crno belih magičnih fotografija sa cik cak reckavim ivicama, koje su imale srebrnu nijasnu prošlosti po sebi. Tata je već bio hobista koji je svuda sa sobom nosio fotoaparat. Ali ja sam bila drugačija. Njihova potreba da fotografišu sopstvene živote, sebe, druge ljude, uspomene iz vojske, nove godine i rodjendane, činila mi se svakako logična, ali ipak- banalna, trivijalna, predvidiva. Fotografisati predele bez ljudi, prirodne lepote, nebo i vodu, činilo se luckastim, a ja nisam bila dovoljno odrasla ni dovoljno hrabra da odbranim to svoje pravo.
Onda je moj tata prvi put to izgovorio- «umetnička fotografija». Još sam poprilično mala bila, nisam bila sigurna šta znači umetnost, ali sam osećala strahopoštovanje prema toj reči. Verovatno sam to osetila u načinu na koji je odrasli izgovaraju.
Nedugo potom tata je upotrebio još jednu svetu reč- «filozofija», koja je imala još strašniji prizvuk u mojoj maloj glavi. Činilo mi se ako ikada spoznam umetnost, fotografiju i filozofiju, da ću nekako pronići u taj čudesni svet neobjašnjivih stvari, koje ipak nekako paradoksalno greju srce, iako mozgu deluju čudno i zbunjujuće.
Tata je pričao o svom prijatelju, “umetničkom fotografu” koji bi po ceo dan fotografisao list kukuruza koji gori. Palio bi listove kukuruza i slikao njihov plamen. Tata je pričao tu priču sa nekim polu-divljenjem, polu-čudjenjem. Postojala je u njegovom tonu mrvica sumnje da je taj čovek lud.
Od tada sam neprestano mislila na tog čoveka, plamen kukuruza i plamen u njemu. Posle sam čula i da postoje fotografi koji slikaju mrtve ptice i otpuške od cigara. To je zvučalo morbidno, nije se uklapalo sa mojom estetikom i mojom vizijom sveta, koja je uvek bila lepršava i optimistična, ali bila mi je primamljiva ta ideja nekonvencionalne upotrebe fotografije.
Sama pomisao da postoje takvi fotografi dala mi je nadu da verujem da nisam ni ja baš toliko čudna, koliko sam samoj sebi izgledala. Tada je već polako nastala moja ideja o kolekciji fotografija krvotoka listova, latica, panjeva. Počela sam da uvidjam paterne u prirodi koji se pojavljuju kod različitih biljnih i životinjskih vrsta. Kasnije sam shvatila da to za čim sam tragala u prirodi, bili su zapravo- fraktali. Fibonačijev niz u matematici, zlatno pravilo u geometriji, Da Vinčijevo slikarstvo, spirale na školjkama, granjanje drveća, čovekov nervni i krvni sistem- sve je to bio deo maglovite misterije teorije umetnosti koja je za mene počela da dobija božanski karakter.
Moje ideje nisu mogle da se ostvare zbog skupoće izradjivanja filmova, sve dok neko iz mora čovečanstva nije odgovorio na moje želje, i iz kolektivne svesti se rodila ideja u vidu prvog digitalnog fotoaparata. Sada su mogućnosti bile neprebrojive, nepregledne.
Medjutim kada smo kao porodica sebi priuštili digitalni aparat, ja kao najmladja nisam imala pravo da ga koristim i stalno sam molila brata da mi ga da “samo da ga držim”. On je uvek bio strog, autoritativan, i branio mi da ga koristim, da ne bih nešto pokvarila, što je ostavilo teške traume na moju malenkost. 😀
Jednom prilikom je brat zavirio u moj dnevnik i tamo našao listu stvari koje sam zapisala da ću jednoga dana fotografisati.
Ismejavao je moju listu, koja je izmedju ostaloga sadržavala groždje i lubenice.
Pravim liste i dan danas, 20 godina kasnije. I dalje se na njima nalaze groždje i lubenice.
Fotoaparat je tako za mene izrastao u pravu misteriju, nešto nedostižno, dragoceno, skoro božansko. Stalno bih se čudila šta li se to nalazi u njemu, kako li izgleda iznutra i za šta pobogu služe svi ti dugmići. Tada još nisam znala da je fotoaparat u osnovi samo kutija, a svi ti dugmići okolo rasporedjeni su kao šminka i nakit na već dovoljno lepoj ženi.
Kamera obskura- preteča aparata je kutija sa rupom kroz koju ulazi svetlost i zadržava se na zadnjem zidu te kutije, stvarajući tako slike. Ah kako to samo zvuči jednostavno, a zapravo je magija. Kako je moguće da se iko uopšte dosetio da napravi takvu spravicu kojom može da duplira stvarnost? Da izvuče deo stvarnosti iz njene celine? Stalno sam lupala glavu tim pitanjem. Ponekad mi se čini da moja opsednutost fotografijom, nema puno veze sa fotografijom kao takvom, nego je to moja prikrivena opsesija stvarnošću. Težina kojom percipiram svet. Način na koji me muči postojanje vremena i prostora. Naših čula. Matriks svet. Projekcija. Agonija. I da li mi uopšte postojimo?
Spojeno sa raznim drugim pitanjima, ovo mazohističko mučenje suludim mislima završilo se studiranjem filozofije. Time se agonija produžila na još nekoliko godina, a moja opsesija dobila diplomu. Fotografija se privremeno pritajila, ućutala, i čekala nemo u senci. Pa ipak, prerušena u teoriju saznanja i filozofiju duha, vrebala je iz blizine, sve dok me nije ponovo napala godinama kasnije. Umorila sam se od svojih pitanja, i poželela sam da se umorim od nečega drugog. Reči su me takodje izneverile, pa zašto ne bi i slika, ponovo?
Sve te godine dok nisam imala svoj lični fotoaparat rukama bih pravila pravougaonike ispred očiju i tako kadrirala stvari ispred sebe. Raspored stvari u prostoru, njihove medjusobne veze, drveće koje beži kroz prozor voza, i sam voz, senke koje prave naša tela, naši odrazi u bari, zavese na prozorima, oluci koji plaču kišu, odžaci koji kašlju dim. Nenapravljene fotografije su me pratile svakodnevno i proganjale me svojim nepostojanjem. Neko je rekao: “Nepročitane knjige znaju kako da se osvete”. Znaju i nenapravljene fotografije, kažem ja.
Stalno pravim paralele fotografije sa knjigom, jer su u principu obe jedan iskaz, jedna poruka, jedan zapis u vremenu. Jedna je verbalna, druga vizuelna, jedna pojmovna, druga simbolična. Ali obe su samo različite forme iste materije.
Pa ipak, koliko god da su me fotografije gadjale noževima, a ja nisam imala fotoaparat da uzvratim udarac, ovo kadriranje stvari spasilo me je u životu. Često mi je to bila jedina uteha u besmislenim poslovima. Radeći po restoranima na primer, zabavljala bih se redjajući povrće da izgleda kao slika Kandinskog, na primer.
Posle sam u knjizi “Devojka sa bisernom mindjušom” videla da se i druge žene rodjene da budu umetnice, a naterane da budu domaćice, teše u kuhinji dok redjaju paradajz i krastavac u njima logične redove.
Stalno me je vukao mrak fotoaparata, kao da je bio dvogled kroz koji posmatram svet. Teleskop kroz koji posmatram svemir. Mikroskop kroz koji posmatram ćelije.
Tek kada bih provirila kroz otvor aparata učinilo mi se da tek tad zaista VIDIM. Bez fotoaparata osećala sam se u večitom nedostatku, kao da mi je falio jedan organ da bih bila kompletan organizam. Kao da mi je falilo jedno čulo. Moglo bi se reći bila sam čovek sa lošim vidom koji ne može sebi da priušti naočare, i stalno sve vidi zamagljeno.
Sve te godine dok nisam imala fotoaparat imala sam sve vreme ovoga sveta da maštam o fotografiji! Naša veza je bila očigledno platonska, a ljubav potpuno neuzvraćena. Večito bih bila švorc, prolazeći pored izloga iz kojih su mi se smešile razne kamere, koje su vredele čitavo bogatstvo.
Fotoaparati su za mene bili kao spejsšatlovi, kao rakete, neka visoka tehnologija koju ne razumem i od koje imam strah.
Moja ljubomora je dostizala toksične razmere kada bih na ulici srela ljude koji bi se razmahali sa svojim dugačkim objektivima, kao neki paunovi.
Mojim mukama je konačno došao kraj kada sam prvi put samostalno kupila svoj lični profesionalni fotoaparat.
To je smešno iz ove perspektive kada svako dete odrasta sa telefonom koji ima kameru.
Sad se već osećam stara kao dinosaurus kad pričam o ovome, ali mi smo zaista jako drugačije odrastali, iako nije uopšte prošlo toliko godina. Imala sam 20 i nesto godina kada se ovo konačno desilo.
Vratila sam se svojoj žudnji iz detinjstva. Počela sam ponovo da fotografišem cveće i lišće. Rosu i kišu. Paučinu i prašinu. Pečurke i puževe. Krvotok lišća i ljudske otiske prstiju. Dim od cigareta i trepavice.
U medjuvremenu se stepen ludila medju umetničkim fotografima toliko pomerio, da moja ludost više nije išla u tom pravcu. Za mene su i kukuruz koji gori, otpušci cigareta i mrtve ptice bili sasvim dovoljni. Ali shvatila sam takodje da je umetnička fotografija zapravo veoma precenjena kategorija, svakako, i počela sam da osećam svojevrsnu odbojnost ka ovoj akademskoj strukturi ljudi koji masturbiraju kamerom.
Shvatila sam da imam veoma skromne namere: ne želim ništa novo da izmišljam, samo želim da se divim već postojećem. Od celokupne ambicije ostala je samo želja da uhvatim suptilnu lepotu stvari. Da kada vidite moju fotografiju ruže, možete da osetite njen miris. Kako je neko rekao- ceo svet je umetnost, a fotograf je samo svedok toga.
Fotografišući, nisam želela da od sebe pravim umetnika, kako to mnogi egoisti rade pod izgovorom da vole fotografiju. Htela sam samo da svedočim lepoti koja je već postavljena u svet.
Fotografija POKAZUJE nešto što već postoji, i tako ga umnožava, ali pritom iz sebe dodaje stvarnosti izvesno meditativno sanjaranje.
Zadovoljila sam se time da budem maleni sakupljač biljaka fotoaparatom za svoj herbarijum. Slikala bih parčiće neba. Krala bih oblake. Talasi mora su me večno mamili. Pesak i školjke. Sve voće i povrće ovoga sveta. Oči životinja. Perje ptica. Korali. Htela sam da služim prirodi. Priroda je bila moj hram u kome se molim.
Može se reći da je fotografija za mene više spiritualna, i da je moja religija panteistička.